OПАСАН ОТПАД

РЕЦИКЛАЖА ГУМЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Према подацима Базелске конвенције Уједињених нација, Идентификацији и управљању отпадним пнеуматицима (1998. године) и Европским стандардима CWA 14243 (2002. године) пнуматици нису опасни ни по живот ни по здравље када се са њима правилно поступа, када се правилно транспортују и одлажу. У производњи пнеуматика се данас најчешће користи синтетичка гума на бази нафте.

Калорична вредност (при спаљивању, односно пиролизи) пнеуматика креће се између 25МЈ/kg и 32МЈ/kg. Ова енергетска вредност је упоредива са течним фосилним горивима, што је последица високог садржаја угљоводоника (изнад 75%). Из ових разлога пнеуматици представљају алтернативу конвенционалним горивима.

Животни циклус пнеуматика састоји се од четири фазе:
• нови – пнеуматици који испуњавају производне стандарде за употребу на путу или само за специјалну употребу;
• делимично истрошени – пнеуматици који испуњавају националне стандарде (нпр. дебљину газеће површине, неоштећен костур) за континуалну употребу на путу;
• пнеуматици који се могу вулканизовати – према одредби индустрије пнеуматика;
• пнеуматици који се могу рециклирати – они који се не могу поново користити или вулканизовати, али су погодни за материјално или енергетско искоришћење.

Потенцијални ризик за животну средину се може изазвати неконтролисаним спаљивањем пнеуматика, где може доћи до загађења ваздуха и издвајања уља која могу загадити земљиште, површинске и подземне воде. Такође, овај уљани материјал је високо запаљив. При неконтролисаном спаљивању у околини настаје густ дим, који може да садржи полутанте штетне по људско здравље, укључујући: полицикличне ароматичне угљоводонике, бензен, стирен, феноле, бутадиен.

Отпадне гуме, када су правилно депоноване, не изазивају загађење тла, воде и ваздуха јер су у погледу интеракције са свим овим срединама инертне. Деривати који настају прерадом отпадних гума користе се за изградњу спортских терена као енергент у индустрији и грађевинарству. Постоји међутим низ реалних, посебно акцидентних ситуација, када је могућ штетан утицај отпадних гума на животну средину, што се посебно односи на лаку запаљивост гума и могућност настајања пожара на депонијама. Овакви пожари генеришу веома штетне продукте по животну средину.

У Србији је 2009. дошло до усаглашавања законске регулативе у овој области са законима ЕУ, те се уводи пракса да се отпадне гуме третирају као важан ресурс за производњу различитих гумених производа или енергент у цементарама, док је пракса одлагања на депоније прекинута.

Одлагање целих гума, чак и на уређене депоније, у дугогодишњој пракси у свету показало се као веома лоше решење. Поред тога што депонија гума често постаје животни простор глодара, а понекад и змија, гуме се због специфичне густине (око 1.150kg/м3) и облика не могу одлагати тако да се расположиви простор ефикасно користи, што захтева обезбеђење депонија веома великих површина. Статистички, ненаслагане гуме на депонији, садрже од 50 до 75% празног простора. Покушаји да се пресовањем и везивањем гумама смањи запремина чиме би се делом решио и проблем простора код одлагања показали су се неефикасним. Због трајне еластичности, гуме већ после 6 до 12 месеци почну да се спонтано "ослобађају" веза и враћају на оригиналне димензије.

Прекривање земљом ради трајне рекултивације депоније целих или уситњених гума показало се непрактично јер је такав терен нестабилан ("пливајући"), има минималну носивост, па се не може користити ни за какве сврхе. Ако се гума уситни (исече) на комадиће величине 2,5–5cm, постиже се смањење потребне запремине за одлагање од око 20% у односу на целе гуме. У овом случају, међутим, повећава се ризик од избијања пожара јер у слојевима уситњене гуме дебљим од 3m може доћи до спонтаних егзотермних пиролитичких реакција уз развијање запаљивих гасова, и њиховог паљења.

На тржиште Србије гуме долазе као:
• гуме из увоза,
• произведене;
• протектиране (обновљене);
• гуме које су саставни део увезених моторних возила;
• илегално увезене коришћене гуме.

Постоје различити облици рецикаже гуме . У најјефтиније технике спадају : дробљење (млевење) и пиролиза. Процес криогеног дробљења врши се на температурама до -100°C, тј на температури која је за један степен виша од тачке стакласте промене. Као медијум за хлађење се најчешће користи инертни гас азот. На овај начин гума постаје крхка тако да долази до стакластог лома материјала и врло лако се одваја платно и метални делови од гуме. Пиролиза се заснива на топлотном раздвајању макромолекула са очувањем угљоводоничних веза. Процеси се одвијају на вишим температурама у реактору (ротационе пећи) и у вакуму. Одређени састојци одвајају се кондензацијом док се други добијају физичко-хемијским процесима.

АЗБЕСТНИ ОТПАД И МОГУЋНОСТИ РЕЦИКЛАЖЕ

Један од материјала који је у прошлости био изузетно експлоатисан, док није било познатно његово штетно дејство, је азбест. Његове јединствене физичко-хемијска особине су утицале на широку употребу овог материјала у многим гранама индустрије.

Употреба азбеста је почела почетком 20-тог века за изолацију парних машина, а касније у II светском рату у изградњи бродова, након чега је почела и употреба ових материјала у производима за широку употребу. Данас постоји више од 3000 различитих примена азбеста: ватростални текстил, азбестно-цементна ужад и цеви, кровни и подни производи, електрични и термички изолациони материјали и др.

Након сазнања о штетном дејству азбеста (класификован je као карциноген категорије 1 по DSD/DPD систему, односно, као карциноген категорије 1А према CLP/GHS систему), у великом броју земаља уводе се забране његове употребе. Нордијске земље забраниле су азбест између 1970. и 1980. године, након њих то је урадила и Немачка 1993. године, док је Европска унија издала одговарајућу директиву 2005.

Процес уклањања азбеста и материјала који садрже азбест из животног и радног окружења, заменом неазбестним, је веома скуп процес који је довео до настанка нових потешкоћа. Јавио се проблем безбедног складиштења или рециклаже азбестног отпада.

Збрињавање отпада који садржи азбест у Републици Србији није решено, тако да се отпад који садржи азбест може наћи у грађевинском отпаду. Овај отпад укључује отпад који настaје приликом изградње грађевина, реконструкци¬је, одржавања или рушења постојећих грађевина, као и отпад настао од ископаног материјала, који се не може без претходне обраде користити.

Према искуству земаља Европске Уније које се баве проблематиком складиштења азбестног отпада, трошкови могу поделе на две врсте. Прву врсту трошкова сачињавају трошкови руковања и манипулације са азбестним отпадом у које се убрајају: санација опреме или објеката, прикуплљање, паковање, складиштење, третман итд., док је друга врста трошкова су трошкови коначног одлагања (депоније).

Oдложен грађевински материјал који садржи азбест, представља посебну опасност за животну средину, јер услед оштећења матрице материјала (због метеролошких услова) азбестна влакна напуштају материјал и излазе у животну средину.

Призната метода за инертизацију опасног отпада користи се МИД-МИX технологијом. Овом технологијом врши се третман великог броја отпа¬дних материја: отпадна уља; уљне емулзије; талози пречистача инду¬стријских и комуналних вода; различити муљеви; контаминирана земља; рафинеријски отпаци; отпадни азбест; катрани; отпадни мазут, итд .

ОТПАД ЗАГАЂЕН ПОЛИХЛОРОВАНИМ БИФЕНИЛИМА

Полихлоровани бифенили (енгл. Polychlorinated biphenyls, PCB) су синтетска органска једињења, први пут индустријски произведена 1929. године у Сједињеним Америчким Државама. Укупно постоји 209 различитих PCB-а, познатих као конгенери. Због своје хемијске постојаности, ниског напона паре, мале запаљивости PCB-и су имали широку примену у различитим областима индустрије. Ове особине такође су допринеле њиховој перзистентности (постојаности) у животној средини јер су постојана у односу на природне процесе деградације.

PCB због својих токсичних особина могу проузроковати озбиљно нарушавање здравља, појаву канцера, поремећаја при рођењу, болести репродуктивног и имуног система и сл. Због донедавне широке употребе ових једињења и њиховог транспорта ваздушним струјама, загађење полихлорованим бифенилима, као и другим перзистентним загађујућим материјама (нпр. DDT), данас представља проблем светских размера (United Nations 2002). Перзистентна органска загађујућа једињења се таложе у организмима живих бића, укључујући и људе стога су забрањене за употребу и морају се уклонити.

Према Закону о управљању отпадом опасан отпад је отпад који по свом пореклу, саставу или концентрацији опасних материја може да проузрокује опасност по животну средину и здравље људи и има најмање једну од опасних карактеристика утврђених посебним прописима, укључујући и амбалажу у коју је опасан отпад био или јесте упакован. Опасан отпад који садржи полихлороване бифениле у концентрацији већој је 0,005 процентног масеног удела у смислу овом закона је PCB отпад.

У Србији не постоји постројење за третман PCB отпада и овај отпад се извози на третман. Прекогранично кретање отпада се одвија у складу са усвојеним принципима Базелске конвенције из 1989.

У Републици Србији Правилником о поступању са уређајима и отпадом који садржи PCB прописано је: садржај, изглед ознаке и начин означавања уређаја који садрже PCB и просторије или постројења у којима су смештени, као и деконтаминирани уређаји; начин одлагања PCB или PCB отпада, деконтаминације уређаја који садрже PCB и методе испитивања садржаја PCB; садржина пријаве података и регистра уређаја у употреби који садрже PCB и PCB отпада; садржина захтева за издавање дозволе за контаминацију уређаја који садрже PCB.

Уређаји који садрже PCB обухватају сваку опрему и уређај који садржи или је садржао PCB (нпр. трансформатори, кондензатори, посуде са остацима PCB), а која није деконтаминирана. У случају када је уређај састављен од више електричних кондензатора, граничне вредности садржаја PCB од 5 dm3, представља збирни садржај PCB из свих кондензатора.

Деконтаминација обухвата све операције које омогућавају поновно коришћење, рециклажу, одлагање уређаја, објеката, материјала или течности контаминираних PCB, под безбедним условима, може укључити замену, односно све операције којима се врши замена PCB, одговарајућим флуидима који не садрже PCB.

За разградњу отпада загађеног полихлорованим бифенилима се користе методе:
1. Сагоревање,
2. Процеси дехлоринације,
3. Пиролиза у плазми са електричним луком.

Високотемпературно сагоревање је најчешће коришћена технологија за разградњу полихлорованих бифенила. Користи се за разградњу отпада који садржи: високе концентрације полихлорованих бифенила (течности са полихлорованим бифенилима), чврст отпад: кондензатори, трансформатори итд. и ниске концентрације полихлорованих бифенила (паковање чврстог отпада и земљишта са полихлорованим бифенилима у траговима).

Процес сагоревања PCB се одвија на температури која износи минимално 1200˚С, у атмосфери ваздуха са најмање 6% кисеоника у вишку и турбулентном режиму струјања (Reynoldsov број Re>65000), при чему је ефикасност разградње 99,9999%.

Процеси дехлоринације се користе ради рециклаже и поновне употребе уља без хлороа. У ове процесе спадају:
- хемијска дехлоринација;
- хидрообрада/хидрогеновање;
- електронске реакције у раствору.

За обраду хлорованих органских једињења и другог отпада примењује се пиролиза у плазми са електричним луком. Електрични лук представља извор топлоте у процесу пиролизе у плазми у којој долази до разлагања отпада на атоме због изузетно високе температурне плазме, од 5000 до 15000˚С. Предност овог поступка је могућност његовог заустављања и поновног покретања у врло кратком времену од само неколико секунди.